Grozni Gaša 3 : Grozni Gaša Vara Vilu Zubićku, Frančeska Simon

*** O Knjizi : „Nije pošteno!“, urlao je Grozni Gaša. Izgazio je tatinu novu leju sa cvećem i zgnječio dan i noć. „E baš nije pošteno!“ Hirovitoj Hani su ispala dva zuba. Kiseloj Kati ispala su tri. Bistroj Bisi ispala su dva u istom danu. Nemogućem Neši ispala su četiri, dva gore i dva dole, i mogao je da iz svoje klupe dobaci pljucom čak do table. Alavom Aci rasli su novi zubi. Čak je i Plačljivom Peci ispao jedan – i to još odavno. Svakog dana bi poneko ponosno došao u školu hvališući se velikom rupom u ustima i mašući metalnom desetodinarkom ili dvadesetodinarkom koju mu je Vila Zubićka donela. Poneko, ali nikako i Gaša. „Nije pošteno!“, viknu Gaša ponovo. Cimnuo je zube. Vukao je, gurao, uvrtao i povlačio. Nisu hteli ni da mrdnu. Nezaboravni serijal o omiljenom dečijem junaku! Upoznajte groznog Gašu i njegovog brata savršenog Sašu. Druženje sa njima kroz mnogo veselih zgoda slatko će vas nasmejati : 01 : Grozni Gaša, 02 : Grozni Gaša i Tajni Klub 03 : Grozni Gaša Vara Vilu Zubićku 04 : Grozni Gaša i Vaške 05 : Grozni Gaša Se Bogati Na Brzinu 06 : Grozni Gaša i Kuća Duhova 07 : Osveta Groznog Gaše 08 : Grozni Gaša i Prokletstvo Mumije 09 : Grozni Gaša i Smrdljiva Bomba 10 : Grozni Gaša i Tbebisiterka Babaroga 11 : Grozni Gaša Upoznaje Kraljicu 12 : Gaće Groznog Gaše. *** O Autoru : Frančeska Simon je Amerikanka koja živi u Londonu sa suprugom i sinom Džošuom. Odrasla je u Kaliforniji, a studirala na Jejlu i Oksfordu. Radila je kao novinar i nekoliko godina pisala pozorišne kritike. Danas je veoma uspešan pisac dečjih knjiga. www.francescasimon.com www.horridhenry.co.uk *** Odlomak : 1 „Nije pošteno!“, urlao je Grozni Gaša. Izgazio je tatinu novu leju sa cvećem i zgnječio dan i noć. „E baš nije pošteno!“ Hirovitoj Hani su ispala dva zuba. Kiseloj Kati ispala su tri. Bistroj Bisi ispala su dva u istom danu. Nemogućem Neši ispala su četiri, dva gore i dva dole, i mogao je da iz svoje klupe dobaci pljucom čak do table. Alavom Aci rasli su novi zubi. Čak je i Plačljivom Peci ispao jedan – i to još odavno. Svakog dana bi poneko ponosno došao u školu hvališući se velikom rupom u ustima i mašući metalnom desetodinarkom ili dvadesetodinarkom koju mu je Vila Zubićka donela. Poneko, ali nikako i Gaša. „Nije pošteno!“, viknu Gaša ponovo. Cimnuo je zube. Vukao je, gurao, uvrtao i povlačio. Nisu hteli ni da mrdnu. Kao da su bili zalepljeni superlepkom. „Zašto baš ja?“, kukao je Gaša gazeći petunije. „Zašto meni jedinom još nije ispao zub?“ Grozni Gaša je sedeo u tvrđavi i durio se. Bilo mu je muka od druge dece koja se hvališu ružnim klimavim zubima i odvratnim rupama u ustima. Sledeći ko mu makar i spomene reč „zub“ ima loše da se provede. „GAŠO!“, začu se piskutavi glasić. „Gde si?“ Grozni Gaša se sakri iza granja. „Znam da si u tvrđavi, Gašo“, reče Savršeni Saša. „Beži!“, reče Gaša. „Gledaj, Gašo“, reče Saša. „Imam nešto divno da ti pokažem.“ Gaša se namršti. „Šta?“ „Moraš sam da vidiš“, reče Saša. Saša nikada nije imao ništa zanimljivo da pokaže. Za njega su divne stvari bile nova marka ili knjiga o biljkama ili zlatna zvezdica koju bi dobio od učitelja zato što je tako savršen. Pa ipak... Gaša ispuza iz tvrđave. „Bolje bi ti bilo da imaš nešto zanimljivo“, reče. „Inače se čuvaj.“ Saša pruži pesnicu pa je otvori. Na Sašinom dlanu nalazilo se nešto malo i belo. Ličilo je na... ne, to je nemoguće. Gaša je zurio u Sašu. Saša se osmehivao što je šire mogao. Gaši se iskolačiše oči. To je nemoguće. Sigurno ga oči varaju. Gaša zatrepta. Onda zatrepta ponovo. Oči ga nisu varale. Savršeni Saša, njegov mlađi brat, imao je crnu rupu na mestu gde je nekada stajao zub. Gaša zgrabi Sašu. „Obojio si zub crnim markerom, prevarantu jedan.“ „Nisam!“, kriknu Saša. „Ispao je. Gledaj.“ Saša ponosno gurnu prst kroz rupu u ustima. Stvarno. Savršenom Saši je ispao zub. Gaši se učini kao da ga je neko tresnuo pesnicom u stomak. „Lepo sam ti rekao“, reče Saša. Onda se ponovo osmehnu Gaši. Gaša ni tren duže nije mogao da gleda Sašina krezuba usta. Ovo je bilo nešto najgore što mu se u životu desilo. „Mrzim te!“, kriknu Gaša. Pretvorio se u vulkan što bljuje vrelu lavu na nekog sićušnog sirotana koji se slučajno zatekao u blizini. „AAAAAHHHHHH!“, vrisnu Saša i ispusti zub. Gaša ga zgrabi. „JAOOOO!“, kukao je Saša. „Vrati mi moj zub!“ „Prestani da budeš grozan, Gašo!“, viknu mama. Gaša je mahao zubom pred Sašom. „Uta-ta, uta-ta“, izazivao je Gaša. Saša briznu u plač. „Vrati mi moj zub!“, vrisnu Saša. Mama dotrča u dvorište. „Vraćaj Saši zub“, reče mama. „Neću“, odgovori Gaša. Mama je izgledala opasno. Pružila je ruku. „Smesta da si mi ga dao.“ Gaša ispusti zub na zemlju. „Na“, reče Grozni Gaša. „Dobro, Gašo“, reče mama. „Večeras za tebe nema pudinga.“ Gaša se ionako osećao suviše bedno da bi ga i za to bilo briga. Saša uze svoj zub. „Gledaj, mama“, reče Saša. „Moj veliki dečko!“, reče mama i zagrli ga. „Baš divno.“ „Za pare od Vile Zubićke kupiću marke za svoju zbirku“, reče Saša. „Baš lepa ideja“, reče mama. Gaša se isplazi. „Gaša mi se plazi“, požali se Saša. „Prekini, Gašo“, reče mama. „Saša, čuvaj zub za Vilu Zubićku.“