Knjižar Iz Kabula, Osne Sejerštad

*** O Knjizi :

Tokom proleća nakon pada Talibana Osne Sejerštad je boravila kod porodice Kan u Kabulu. Knjižar iz Kabula je upečatljiv zapis o vremenu koje je jedna Evropljanka provela u nevelikom domu trinaestočlane porodice čiji članovi pokušavaju da pronađu svoje mesto u novom Avganistanu - u borbi između modernog i tradicionalnog.
Dvadeset godina je knjižar Sultan Kan prkosio vlastima i snabdevao ljude u Kabulu knjigama. Hapsili su ga komunisti, gledao je nepismene talibanske vojnike kako spaljuju hrpe knjiga na ulicama. Većinu svojih zaliha ponekad je morao da krije po tavanima širom Kabula. I ma kako strasna bila njegova ljubav prema knjigama i dubok prezir prema cenzuri, on je ipak i pravi musliman sa strogim pogledima na porodični život. Kao posmatrač sa strane, Sejerštadova je mogla da se kreće između privatnih života žena - uključujući i dve Kanove supruge - i javnih života muškaraca. Konačni ishod je nezaboravan portret jedne porodice, ali i jedinstven pogled na zemlju koja iz praha ruševina s nadom gleda u probuđenu budućnost.
Knjižar iz Kabula pripoveda nam o zabranjenoj ljubavi, ugovorenim brakovima, prestupima i kaznama, pobuni mladih i strogim zahtevima društva o tome kako mora da se živi.

*** Kritike :

"Intimni portret avganistanskog naroda, knjiga kao nijedna druga. Štivo koje se ne zaboravlja."
Sunday Times

*** O Piscu :

Osne Sejerštad je rođena u Oslu 10. februara 1970. godine, a odrasla u Lilehameru. Na Univerzitetu u Oslu je diplomirala ruski, španski i istoriju filozofije. Od 1993. do 1996. izveštava za Arbeiderbladet iz Rusije, a 1997. iz Kine. Od 1998. do 2000. radi za norvešku državnu radio-televiziju NRK (Norsk Rikskringasting) i izveštava sa Kosova.

Kao novinar, naročito se istakla reportažama iz Avganistana i Irakanakon terorističkih napada na Njujork, 11. septembra 2001. godine.

Godine 1999. je dobila nagradu Gullruten („Zlatni ram“) za najbolju televizijsku reportažu koju je uradila na Kosovu, 2001. počasnu nagradu koju dodeljuje Fritt Ord („Slobodna reč“), 2002. Årets Frilanser („Honorarac godine“) od Norveškog udruženja novinara kao i nagradu Bokhandlerprisen Norveškog udruženja knjižara, a 2003. nagradu PeerGynt i Den storejournalistprisen (najznačajnija nagrada koja se dodeljuje novinarima u Norveškoj).

Prvu knjigu je napisala 2000. godine pod nazivom „Leđima prema svetu. Portreti iz Srbije“. Godine 2002. je usledio svetski bestseler „Knjižar iz Kabula. Porodična drama“ čija ser adnja odvija u Avganistanu a 2003. je objavila „101 dan. Putopis“. Knjige su joj prevedene na 38 jezika. Trenutno živi i radi u Oslu.

*** Odlomak :

PREDGOVOR

Sultan Kan je bio jedan od prvih ljudi koje sam srela kad sam doputovala u Kabul novembra 2001. Provela sam šest nedelja s komandantima Severne alijanse, u pustinji uz granicu s Tadžikistanom, u Hindu Kuš planinama, dolini Panšir, stepama severno od Kabula. Pratila sam njihove ofanzive protiv talibana, živela na kamenom podu, u zemunicama, na frontu. Putovala u zadnjem delu kamiona, vojnim vozilima, na konju i peške.
Kad je talibanski režim pao, otišla sam sa Severnom alijansom u Kabul. U jednoj knjižari naišla sam na elegantnog, sedokosog muškarca. Nakon mnogih nedelja provedenih u barutu i šljunku, gde su se razgovori bavili ratnom taktikom i vojnim nastupom, bilo je opuštajuće prelistavati knjige i ćaskati o književnosti i istoriji. Sultan Kan je imao police koje su obilovale delima na mnogim jezicima, zbirkama pesama, avganistanskim legendama, istorijskim knjigama, romanima. Bio je sposoban prodavac – odlazeći iz prodavnice posle prve posete, ponela sam sa sobom sedam knjiga. Često sam svraćala kad sam imala slobodnog vremena, da bih razgledala knjige i razgovarala s tim zanimljivim čovekom, avganistanskim patriotom koji se mnogo puta razočarao u svoju zemlju.
„Najpre su mi knjige spaljivali komunisti, zatim su me opljačkali mudžahedini, pa su ih ponovo spaljivali talibani“, pričao je.
Jednog dana me je pozvao kući u vreme večere. Na raskošnom podnom prekrivaču sedela je njegova porodica – jedna od žena, sinovi, sestre, brat, majka, nekoliko rođaka.
Sultan je pričao priče, sinovi su se smejali i šalili. Ton razgovora je bio opušten, potpun kontrast jednostavnim obrocima s komandantima u planinama. Međutim, ubrzo sam primetila da žene malo govore. Sultanova lepa žena-tinejdžerka mirno je sedela pored vrata sa svojom bebom, ne progovorivši ni reč. Njegova druga supruga nije bila prisutna te večeri. Ostale žene su odgovarale na pitanja, primale pohvale za hranu, ali same nisu započinjale razgovor.
Kad sam otišla odatle, rekla sam sebi: Ovo je Avganistan. Bilo bi uzbudljivo napisati knjigu o ovoj porodici.
Sledećeg dana sam potražila Sultana u knjižari i ispričala mu o svojoj ideji.
„Hvala lepo“, bilo je sve što je rekao.
„Ali to znači da moram živeti zajedno s vama.“
„Dobro došli.“
„Moram da budem s vama, da živim kako vi živite, s tobom, tvojim ženama, sestrama, sinovima.“
„Dobro došli“, rekao je ponovo.


Maglovitog februarskog dana preselila sam se u porodičnu kuću. Jedino što sam ponela sa sobom bili su kompjuter, beležnice, hemijske olovke, satelitski telefon. Od odeće samo ono što sam imala na sebi. Ostalo je nestalo u putu, negde u Uzbekistanu. Prihvatili su me srdačno i osećala sam se divno u avganistanskim haljinama, koje sam nakon izvesnog vremena pozajmila od njih.
Dali su mi jednu prostirku na podu pored Lejle, koja je dobila zadatak da pazi da mi sve vreme bude dobro.
„Ti si moja beba“, rekla mi je devetnaestogodišnjakinja prve večeri. „Ja ću se brinuti o tebi“, uveravala me je i skakala svaki put kad bih ustala.
Šta god zatražim, mora mi se omogućiti, naložio je Sultan porodici. Da je dodao kako će svako ko to ne bude poštovao biti kažnjen, saznala sam kasnije.
Čitavog dana su me posluživali hranom i čajem, polako me uvodeći u porodični život. Pričali su mi kad su sami želeli, ne kad sam ih pitala. Nisu bili raspoloženi da pričaju svaki put kad bih uzela beležnicu, ali obično jesu tokom šetnje na bazaru, u autobusu, ili za vreme kasne večere na prostirci. Većinu stvari saznavala sam neplanirano, kao odgovore na pitanja koja se ne bih ni usudila da postavim.