Estoril: Ratni roman, Dejan Tiago-Stanković

Svašta se tih godina u hotelu Palasio zbivalo – nebitno da li je sasvim ili delimično tačno – i mnogo je zanimljivih persona kroz njega prošlo, a što se sve lepo moglo saznati uvidom u liste gostiju hotela. I dok su Nemci i Britanci tu imali svoje obaveštajne službe koje su, razume se, delovale u tajnosti, a portugalska policija davala sve od sebe da se neutralnost zemlje ne naruši, jedan maleni plavikosi dečak Gavrijel Franklin zvani Gabi stigao je u hotel Palasio u kome će, čekajući roditelje da po njega dođu, živeti sledećih sedam godina. On će postati omiljeno biće celokupnom osoblju i svim onim gostima hotela sa kojima je imao prilike da se upozna. A bilo ih je stvarno mnogo: pilot Antoan de Sent Egziperi; Popov, Duško Popov – kao filmski glumac, a u stvarnosti dvostruki agent; ambasador Kraljevine Jugoslavije Jovan Dučić; Miloš Crnjanski; šahista Aleksandar Aljehin...

Rat jeste bio užasan, ali je Estoril bio planeta za sebe.

Dobitnik Nagrade Evropske unije za književnost.

Nagrada Branko Ćopić 2015. i HWA Crowns Literary Award 2018.

Smešten u luksuzni hotel Palasio u mondenskom letovalištu Estoril nedaleko od Lisabona, koji je tokom Drugog svetskog rata usled portugalske neutralnosti bio stecište mutnih radnji obaveštajnih službi zaraćenih strana, ali i izbeglica iz svih krajeva Evrope, Estoril je divan i potresan roman o egzilu, podeljenoj lojalnosti, strahu i preživljavanju. Gosti hotela su špijuni, pali kraljevi, pisci, nacisti, američke diplomate i Jevreji bez državljanstva, a portugalska tajna policija pažljivo nadzire posetioce, trudeći se da niko ne ugrozi neutralnost njihove zemlje.

Čitaoci će u holovima hotela i na plažama Estorila naići na Crnjanskog, Aleksandra Aljehina, Antoana de Sent Egziperija u razgovoru s jevrejskim dečakom tršave kose koji živi sam u hotelu, kao i na mnoge druge istorijske ličnosti koje su ovde našle utočište. Posebno interesantan lik je Duško Popov, dvostruki agent, poreklom s naših prostora, kojeg će upoznati Ijan Fleming i po uzoru na njega osmisliti lik Džejmsa Bonda.

Ovaj izuzetni roman prevođen je na više jezika i preporučena je lektira u školama u Portugalu.

Dejan Tiago-Stanković rođen je u Beogradu 1965, gde je živeo dok nije diplomirao arhitekturu kojom se potom nikada nije bavio. Čim je okončao školu, iz puke radoznalosti i želje da upozna svet odselio se u inostranstvo, gde nije nameravao dugo da ostane, ali okolnosti su odlučile da bude drugačije. U Londonu je živeo do 1995, kada se, umesto da se vrati kući u Beograd, preselio u Portugal. Živeo je u Lisabonu.
Spisateljski zanat naučio je od najboljih, prevodeći književna dela. Tokom godina objavio je nekoliko prevoda, ali kako je sam voleo da kaže samo najznačajnijih pisaca, kako portugalskih na srpski tako srpskih na portugalski. Posebno se ponosio prevodima Saramaga, Ive Andrića i Dragoslava Mihailovića. Potom je počeo da piše i na srpskom i na portugalskom. Sa objavljivanjem sopstvenih dela počeo je kasno u životu, tek u svojim četrdesetima. Objavio je roman Estoril, koji je preveden na velike svetske jezike i nagrađen u Srbiji i Velikoj Britaniji, a u Portugalu je, na šta je Tiago osobito bio ponosan, Estoril ušao u školsku lektiru. Drugi roman Zamalek, roman o kismetu, objavljen u Laguni, dobio je Nagradu Evropske unije za književnost 2020. U septembru 2022. izašao je i njegov roman o Lisabonu Odakle sam bila više nisam. Preminuo je u Lisabonu krajem iste godine.