Fenomenologija Duha, G. V. Fridrih Hegel

*** O Knjizi ***

Fenomenologija duha predstavlja jedno od najvećih filozofskih dela, čiji se neposredni uticaj može pratiti do današnjih dana.

Sa stanovišta fenomenologije duha opštom samosvešću je najzad dosegnut stepen uma, gde su «vlastite misli» shvaćene ujedno i kao određenja «suštine stvari», čime je omogućeno napuštanje čiste unutrašnjosti i prelaz na konkretni subjektivni duh, koji je predmet psihologije, a koja se bavi teorijskim duhom, praktičnim duhom i najzad onim što Hegel naziva slobodnim duhom a čime je označena moć subjektivnog duha da se objektivira i da dokuči ono što je apsolutno.

U ovom kontekstu možemo shvatiti čuvenu Hegelovu rečenicu, da je ono što je stvarno-umno.

*** O Autoru ***

Georg Vilhelm Fridrih Hegel (177G-1831) stariji je pet godina od Šelinga, ali je njegov razvoj tekao znatno sporije, tako da nije on uticao na Šelinga već Šeling na njega. Bio je prijatelj sa Fihteom, s kojim je, kao što se vidi iz pisama koja su razmenjivali, delio poglede na religiju, na koju je u mladosti bio usredsređen. Dugo je bio privatni docent u Jeni, a zatim direktor gimnazije u Hajdelbergu, da bi tek sa skoro pedeset godina dobio mesto na katedri a zatim i redovnu profesuru na Univerzitetu u Berlinu, gde je proveo ostatak svog radnog i životnog veka. Hegel za života nije stekao slavu kakvu je stekao Fihte svojim popularnim spisima ili Šeling kao glavni filozof romantizma. Famu o Hegelu širili su njegovi studenti, koji su na predavanjima beležili svaku njegovu reč, i kojima moramo da zahvalimo što danas možemo da čitamo njegova predavanja o filozofiji istorije, estetici, istoriji filozofije i filozofiji religije. Glavna Hegelova za života objavljena dela su; Fenomenologija duha. Logika, Filozofija prava i Enciklopedija filozofskih nauka (gde je u osnovnim crtama izložen čitav njegov Sistem). Hegelova slava i uticaj neprekidno su rasli i posle njegove smrti, prvo zahvaljujući takozvanim Mladohegelovcima a zatim zahvaljujući Marksu. Preko Marksa Hegel se „umešao" u istorijska zbivanja na način na koji to teško da je mogao da sluti da će se desiti, mada na neki način to što se dogodilo jeste u vezi s načinom kako je on shvatao filozofiju. Naime, on nije smatrao da filozofija može ili treba da učestvuje u menjanju sveta, jer "Minervina sova poleće u suton" (kad su se ostale istorijski značajne stvari date epohe već dogodile), ali je zato mislio — što ni pre njega (uključujući tu i Fihtea i Šelinga) ni posle njega niko nije — da se u filozofskim kabinetima i slušaonicama na univerzitetu odigrava najvažnija moguća stvar na svetu, jer se upravo tu jedna epoha, ili čak cela Svetska istorija „obuhvataju mislima", Čime ono što je apsolutno, a to je ideja (ili Bog), dovršava svoj razvoj, postajući postepeno, i najzad u potpunosti- svesna same sebe!