Soba Košmara 2 : Ormarić Broj 13, R.L. Stajn

*** O Knjizi : R.L.Stajn je ušao u Ginisovu knjigu rekorda kao najtiražniji pisac za mlade svih vremena. Njegove knjige prodate su širom sveta u više od 300.000.000 primeraka. Stajn vas vodi u najmračnije uglove mašte, gde se, daleko od sigurnog sveta koji poznajete, krije Soba košmara. U rukama držite ključ senovitog sveta drhtavica i vriskova. Zakoračite izvan bezbednog, ugodnog sveta koji poznajete. Otključajte vrata strahu. Unutra uvek ima mesta za još jednoga u... SOBI KOŠMARA. Pozdravite Luka. Danas nije njegov srećan dan. Prvi je dan škole i tek što mu je dodeljen ormarić - ormarić broj 13. Srećni broj 13? Ne za Luka. Upravo je otvorio vrata SOBE KOŠMARA. Luk treba da započne školsku godinu u novoj školi i jednostavno ni ne pomišlja da bilo šta prepusti slučaju. Obući će svoju srećnu majicu, u džepu će stegnuti srećnu šapu od crnog zečjeg krzna koja nikada nije zakazala i hrabro će zakoračiti u nepoznato. I mada mu prijatelji govore da je previše sujeveran, on ne misli tako; nikada dovoljno sreće, to je njegov omiljeni odgovor. Kad sazna da je dobio ormarić broj 13, prosto neće moći da veruje. Zar mu je školska godina upropašćena i pre nego što je počela? Međutim, Luk i ne sluti šta se sve krije iza nesrećnog broja, niti da mu sva sreća ovoga sveta neće biti dovoljna kada jednom otvori vrata zlosrećnog ormarića. *** O Autoru : R. L. Stajn kaže da ima sjajan posao. "Moj posao je da učinim da decu podilaze ŽMARCI!" Svojim knjigama strave R. L. Stajn je plašio decu širom sveta. Prodao je preko 300 miliona knjiga, postavši najprodavaniji dečji pisac u istoriji. Ovih dana, Stajn daruje nove strahove u svojoj seriji SOBA KOŠMARA. Kada ne radi voli da čita stare detektivske romane, gleda na TV–u seriju Sunđer Bob Kockalone i izvodi svog psa Nadin u duge šetnje po Njujorku, gde živi sa suprugom Džejn i sinom Metjuom. "Volim da vodim svoje čitaoce na zastrašujuća mesta", kaže R. L. Stajn. "Znate li koje je najstrašnije mesto? To je vaš UM!" www.rlstine.com *** Odlomak Iz Knjige : 1. „Hej, Luk – srećno!“ Ko me je zvao? Predvorje je bilo zakrčeno učenicima uzbuđenim zbog prvog dana škole. I ja sam bio uzbuđen. Moj prvi dan u sedmom razredu. Moj prvi dan u osnovnoj školi Šouni Veli. Jednostavno sam znao da će ovo biti strašna godina. Naravno, nisam rizikovao. Nosio sam svoju srećnu majicu. Majica je bila isprane zelene boje, malo razvučena i imala je pocepan džep. Ali nema šanse da započnem novu školsku godinu bez srećne majice. A imao sam i srećnu zečju šapu u džepu vrećastih oker pantalona. Crna je, veoma mekana i krznena. To je zapravo privezak za ključeve, ali ne želim da ih okačim na nju i tako poništim sreću. Zašto je tako srećna? Pa, to je crna zečja šapa, koja je veoma retka. Osim toga, pronašao sam je prošlog novembra na moj rođendan, a pošto sam je pronašao, roditelji su mi poklonili nov kompjuter koji sam tražio. Eto tako, donela mi je sreću – zar ne? Bacio sam pogled na crveno-crni kompjuterski ispisan natpis koji je visio preko hodnika: NAPRED ŠTITONOŠE! PODRŽITE SVOJU EKIPU! Sve muške ekipe škole Šouni Veli zovu se Štitonoše. Ne pitajte me kako su dobili to čudno ime. Zbog natpisa mi je srce nakratko brže zalupalo. Podsetio me je kako je trebalo da pronađem košarkaškog trenera i pitam ga kada će biti testiranje. Imao sam celu listu stvari koje je trebalo da uradim: (1) da proverim kompjuterski kabinet; (2) da se raspitam o košarkaškoj ekipi; (3) da vidim da li bih mogao da pohađam neki poseban nastavni program plivanja posle škole. Nikada pre nisam išao u školu koja ima bazen, a budući da je plivanje bilo moj drugi najdraži sport, bio sam prilično uzbuđen zbog toga. „Zdravo… Luk!“ Okrenuh se i ugledah iza sebe svoju drugaricu Hanu Markum, veselu i zanesenu kao i uvek. Hana ima kratku kosu boje bakra, poput novog novčića, zelene oči i širok osmeh. Moja majka je uvek zove Sunce, zbog čega i meni i njoj uvek bude neprijatno. „Rasparan ti je džep“, rekla je. Povukla ga je i još više ga rasparala. „Hej… prestani!“ Ustuknuo sam. „To je moja srećna majica.“ „Jesi li pronašao svoj ormarić?“ Pokazala je na grupu učenika koji su proučavali raspored nalepljen na zidu. Svi su stajali na vrhovima prstiju, pokušavajući da vide jedni iznad drugih. „Raspored ormarića je tamo okačen. Znaš šta? Moj ormarić je prvi do trpezarije. Biću svakog dana prva na ručku.“ „Oh, srećnice“, rekoh. „I Gran će mi predavati engleski“, uzviknu Hana oduševljeno. „On je najbolji! Tako je smešan. Svi kažu kako ne možeš da prestaneš da se smeješ. Je l’ i tebi predaje?“ „Ne“, rekao sam. „Ja sam dobio Vorena.“ Hana je napravila grimasu. „Osuđen si na propast.“ „Prestani“, rekoh. „Ne govori takve stvari.“ Triput sam stegao zečju šapu. Progurao sam se kroz gužvu do liste s rasporedom ormarića. Ovo će biti odlična godina, rekoh sebi. „Hej, čoveče… kako ide?“ Darnel Kros me je pozdravio udarivši dlanom o moj dlan visoko iznad glave. „Šta se dešava?“ – odgovorih. „Vidi ovo. Dobio si srećni ormarić“, reče Darnel. Škiljeći sam pogledao raspored. „Šta? Kako to misliš?“ Preleteo sam pogledom niz imena dok nisam došao do svog: Luk Grin. I zatim sam pratio tačkastu crtu do broja svog ormarića. I zinuo od čuda. „Nemoguće!“ – uzviknuo sam. „To nije istina.“ Trepnuo sam nekoliko puta i zatim ponovo pogledao raspored. Da. Ormarić broj 13. Luk Grin…………………………broj 13. Broj 13.