Svet Koji Nestaje, Činua Ačebe

*** O Knjizi ***

Ovo je roman o tragediji Okonkvoa, uglednog čoveka plemena Igbo, u danima kada su se beli ljudi tek pojavljivali na afričkoj sceni. Jednostavna i izvanredna priča opisuje seriju dogadjaja kada Okonkvo, zbog svog ponosa i strahova, biva izgnan iz plemena u koje se vraća samo i biva nateran na sramotu samoubistva, da bi izbegao posledice svoje nepromišljene hrabrosti protiv belog čoveka...

Večiti sukob između belog i crnog čoveka, sukob civilizacija i verovanja, ovde je opisan kao duboko lična tragedija čoveka, koji simbolizuje sve vrline ali i iskonsku tragiku crnog kontinenta u dodiru i prožimanju sa "belom" civilizacijom.

*** O Autoru ***

Jovan Dučić - Smatra se da je rođen 15.7.1872.god. u Trebinju. Pesnikov otac Andrija bio je trgovac i poginuo je ustanku 1875.god. a majka Jovanka pored Jovana i Milene imala je dvoje dece iz prvog braka. Osnovnu školu Dučić završava u Trebinju. Kada se porodica preselila u Mostar Jovan upisuje trgovačku školu kod svog polubrata pošto u Mostaru nije bilo gimnazije. Školovanje nastavlja u Sarajevu 1890.-1891.u učiteljskoj školi, a zatim u Somboru, gdje maturira 1893. Jedno vrijeme je bio učitelj u Bijeljini, odakle su ga protjerale vlasti zbog patriotskih pjesama, pa je bio prinuđen da radi u manastirskoj školi u Žitomisliću. U Mostaru u društvu sa Šantićem stvara književni krug i pokreće časopis Zora. Svršava prava na ženevskom univerzitetu. Diplomatsku karijeru Dučić započinje 1907. U Ministarstvu inostranih djela Srbije. Radio je u Carigradu, Sofiji, Rimu i Madridu. U Kairu je bio 1926-1927.god. a potom je privremeno penzionisan. 1937. God. je postavljen za prvog jugoslovenskog diplomatu u rangu ambasadora u Bukureštu. Prvu zbirku pesama objavio je u Mostaru 1910. zatim drugu u Beogradu 1912. Kao i Šantić, Dučić je u početku svog pesničkog stvaranja bio po uticajem Vojislava Ilića ali se ne strani oslobodio tog uticaja i izgradio svoju osobenu liriku prema uzorima francuskih parnasovaca, dekadenata i naročito simbolista. U doba opšteg kulta prema modi sa Zapada njegova poezija je odista značila novinu i osveženje, i u motivima, izražaju i osobenom latinskom idealu lepote i života. On otkriva sasvim nove motive u našoj poeziji, dotle neslućene, retka osećanja, bizarna, prefinjena. Čak I lična raspoloženja, svoju erotiku na primer, on neće reći jednostavno niti će dozovliti da izgleda obična. On ima dvostruku strah: od vulgarnosti misli i osećanja i vulgarnosti izraza. Snaga i lepota njegove poezije je u izražaju. On je pesnika shvatio ka “kabinetskog radnika i učenog zanatliju na teškom poslu rime i ritma.” Naći najsavršeniji izraz, to je vrhunsko načelo njegove poezije. U obradi, on je zaista nadmašio sve što je do njega stvarano u našoj lirici. Njegova poezija blešti slikovitošću I melodičnim ritmom. U esejima, putopisima i studijama pokazuje veoma veliku i inspirativnu erudiciju koja uspeva da obuhvati u sebe sve civilizacijske, umetničke i istorijske aspekte. “Blago Cara Radovana” i “Jutra sa Leutara” su odlične zbirke upravo takvih esejiziranih zapisa I misli. Umro je 07 aprila 1943. i sahranjen u manastiru Svetog Save u Libertvilu (SAD). Njegova želja je bila da ga sahrane u njegovom rodnom Trebinju. Ova poslednja Dučićeva želje ispunjena je 22. oktobra 2000.