Vrtovi Svetlosti, Amin Maluf

*** O Knjizi :

Vrtovi svetlosti su priča o Maniju. Kada govorimo o manihejstvu i manihejcima, retko pomišljamo na tog čoveka iz Mesopotamije, slikara, lekara i proroka koji je, u trećem veku naše ere, predlagao novu viziju sveta, duboko humanističku i tako smelu da je postala predmet progona od strane svih religija i svih carstava.

Čemu takva ostrašćenost? Koje je to svete barijere Mani porušio? „Došao sam iz zemlje Vavilona”, govorio je, „da učinim da jedan krik odjekne svetom.”

Amin Maluf ovu knjigu posvećuje Maniju, u njoj slika njegov život, otkriva njegovo pravo lice i njegovo delo otima od zaborava.

*** O Piscu :

Amin Maluf je Libanac rođen 1949. u Bejrutu od roditelja Arapa katoličke vere; studirao je sociologiju i ekonomiju, bio je u svojoj zemlji novinar i ratni reporter, a 1977, pred užasima građanskog rata u svojoj zemlji, prebegao je s porodicom u Pariz. Od tada je malo putovao, a deo godine provodi u svojoj kući na ostrvu RE (ile de Ré) na Atlantiku, preko puta grada La Rochelle s kojim je povezan mostom od 3km.
Piše na izvrsnom francuskom, koji mu nije maternji jezik.

Maluf je autor romana sa zanimljivom istorijskom pozadinom u kojima se istorijske činjenice mešaju s piščevom maštom. Njegovi se likovi često zatiču u sukobu sa vladajućim uverenjima svoje okoline i svog vremena. Prva njegova knjiga, Krstaški ratovi u očima Arapa, pojavila se 1983. i odmah privukla pažnju kao svež i dotad nepoznat pogled na ovaj dvestagodišnji sukob zapadnih i istočnih kultura. Usledila su druga dela, među njima Samarkand (1988, nagrada Novinskih kuća Francuske) i Taniosova stena, roman koji je 1993. nagrađen najvećom francuskom književnom nagradom, Gonkurovom. Od njegovih dela izdvajamo i Levantski đerdan i Baldasarovo putešestvije (na našem jeziku u izdanju Lagune) i knjigu eseja Ubilački identiteti. Malufove knjige prevedene su na više od dvadeset jezika, i svuda su dobro ocenjene i od kritičara i od čitalaca.

Amin Maluf je izuzetno prijatan i tih čovek, potpuno posvećen pisanju. Nekada mesecima neumorno radi u svojoj kući na ostrvu Je, na francuskoj atlantskoj obali. Kada je u Parizu, najčešće je zatvoren u radnoj sobi zatrpanoj knjigama, spisima, beleškama. Teško mi je da ga zamislim kao novinara i reportera koji je obavio misije u preko šezdeset zemalja, koji je izveštavao iz Sajgona za vreme vijetnamskog rata, iz Irana za vreme revolucije. Pre nego što je napustio svoj rodni Liban, sredinom sedamdesetih godina, ne želeći da učestvuje u građanskom ratu, radio je u Bejrutu kao direktor nedeljnika An-Nahar. Došavši u Pariz, nastavio je novinarsku karijeru, kao glavni urednik nedeljnika Jeune Afrique.

Ovaj pripovedač homerskog daha, veliki humanista, čovek Istoka i Zapada, ponikao je iz male hrišćanske melkitske zajednice usred islamskog sveta. U srcu mu je i Liban i Francuska, ali i mnogi daleki krajevi gde su mu se vekovima rasejavali preci, kao i čarobni gradovi Afrike i Azije, poput Fesa ili Tombuktua, gde je živeo burnim životima svojih junaka. Nikada ne zaboravlja da dolazi iz hiljadugodišnje regije koja je spoznala egipatske, mesopotamske i grčke uticaje, gde su još uvek živi mitovi o Kadmosu i Adonisu. Svetska zbivanja uvek sagledava u perspektivi, a istoriju čita i sa one druge, nikada napisane strane, što je najpre učinio u eseju Krstaški ratovi u očima Arapa, a potom u svojim romanima, mahom istorijskim. U svemu što piše vodi borbu, oduvek istu: protiv diskriminacije, isključivosti, fanatizma i drugih problema savremenog sveta poput genetičke manipulacije. Svakim svojim delom nastoji da gradi mostove između različitih kultura, da ruši predrasude i lažne mitove koji pothranjuju mržnju. To je životni projekat, kako kaže, koji se nastavlja od knjige do knjige. Naša publika najpre ga je upoznala kao autora čuvenog eseja Ubilački identiteti koji osuđuje netoleranciju i svođenje bogatog i složenog ljudskog identiteta na jednu jedinu pripadnost u ime koje se čovek, u vremenima krize, pretvara u zver.

Dočekuje me na vratima svog pariskog stana, nedaleko od Trijumfalne kapije, u kome sve odiše Orijentom: nameštaj, ćilimi, slike na zidovima poreklom iz Damaska, persijske minijature. Na licu mu sve vreme lebdi blag osmeh, pomalo setan, zagonetan, istočnjački. Njegova supruga nam je spremila, kaže, libanske kolačiće. Najpre mi pokazuje svoju radnu sobu, u kojoj veoma stara pisaća mašina dominira kreativnim neredom. Napominje, kroz smeh, da na njoj ne radi. Zadovoljno izvlači sa police prevod Ubilačkih identiteta koje je objavila beogradska Paideia. Objašnjavam mu korice. Oduševljen je slikom Vlade Veličkovića, vatrom na zgarištu našeg nedavnog ludila. Pita za Lagunu, izdavača svojih romana: Samarkand, Baldasarovo putešestvije, Levantski đerdan. Najavljujem mu skorašnji izlazak Leona Afrikanca. Najviše ga zanima, čini mi se, kada će Laguna objaviti njegove Krstaške ratove. Knjiga do koje najviše drži? Sledeći moj prevodilački zadatak biće Taniosova stena, za koju je dobio Gonkurovu nagradu, 1993.

U salonu nas čeka buldog Mortimer, stari znanac, vrlo raspoložen da učestvuje u razgovoru, i mačka koja se nehajno umiva ispred Biblije kralja Džejmsa iz 1640. godine, otvorene na stalku kraj kamina. Pisac kaže da ju je kupio 1965. na slavnom londonskom buvljaku Portobelo roud, i da je nosi svuda sa sobom. Zamišljam kako ju je njegov junak Baldasar spasao iz Londonskog požara, 1666...