Sedam Sunčanih Dana, Kris Menbi

*** O Knjizi ***

TRI PRIJATELJICE PRED SUDBINSKIM KORAKOM.

Otkako je Rejčel Bakli najavila da uskoro izgovara sudbonosno „da“, njene najbolje prijateljice – Jaslin i Keri En – jedva čekaju da joj prirede pravi ispraćaj. I to ne u nekakvom zadimljenom baru s drugorazrednim muškim striptizom. Umesto toga, njih tri će provesti „devojačku nedelju“ u Turskoj, u luksuznom okruženju Egejskog kluba.

Trebalo bi da to bude savršeno putovanje. Ali sve tri devojke nose sa sobom mnogo više od onoga što im je stalo u kofer. Dok Rejčel uzbuđeno i nestrpljivo iščekuje dan svog venčanja, Keri En se pita zašto je jadi zbog propalog braka nisu napokon prošli kad je stiglo rešenje o razvodu, a Jaslin razmišlja da li će ikada biti spremna da se uda za Juena, mladića s kojim je u vezi.

Dodajte svemu tome besplatne koktele u neograničenim količinama, seksualno nezajažljive zaposlene u klubu i preterivanje sa sunčanjem, i najednom „pobeći od svega“ zapreti da se pretvori u „ostati bez svega“. Može li čvrsto prijateljstvo triju devojaka preživeti samo sedam sunčanih dana?

*** Kritike ***

„Vedro i prepuno sunca, mora, peska i seksa.“
HELLO!

*** O Autoru ***

Kris Menbi je odrasla u Glosteru, a sa četrnaest godina objavila je prvu priču u časopisu Džast seventin. Živi u Londonu i Bavi se isključivo pisanjem.

*** Odlomak Iz Knjige ***

Avgust, 2002.

1

Rejčel Bakli se pitala zašto bi je iznenada preplavio osećaj krivice kad god sretne policajca. Za svojih dvadeset devet godina, ni žvake iz trafike na ćošku nije ukrala, a ipak, svaki put kad bi ugledala plavu uniformu ili čula sirenu policijskih kola dok pretiču njen reno klio u ludoj jurnjavi za lopovom u ukradenom be-em-veu, Rejčel bi se ukočila, pocrvenela kao bulka i odjednom dobila snažan poriv da prizna sve velike pljačke od Velikog voza do slučaja Brinks-Met.
Sa carinicima joj je bilo još gore. Sada se Rejčel znojila od brige dok je čekala u redu da stavi svoj ručni prtljag na rendgen na južnom terminalu aerodroma Getvik. Detaljno je iščitavala obaveštenje da putnici u avion mogu da unesu samo jednu torbu i osećala paniku dok se pitala da li će se koferčić u kojem je bio jedan časopis i pakovanje hulahopki računati kao druga torba pored njenog plavog ranca. Ispred nje, mnogo neuviđavniji putnik je svojim velikim koferom na točkiće već zakrčio rendgen i još pokušavao da ugura veliku kartonsku kutiju. Carinici nisu ni trepnuli.
„Naći će i kozu kad ovo prođe rendgenski pregled“, rekla je Jaslin Stimpson, Rejčelina najbolja drugarica i saputnica. Jaslin je nonšalantno i glasno žvakala žvaku dok je bacala svoju crnu tašnicu na traku. Kad se metalni detektor oglasio dok je Jaslin prolazila, samo se nacerila i rekla: „Mora da je ručna bomba“, a zatim se vratila, izvadila ključeve od kuće, ostavila svoj predivni, originalni Kartijeov sat i ponovo prošla kroz detektor koji ju je ovog puta dočekao bez buke.
Rejčel je, s druge strane, skinula sat, ogrlicu i minđuše pre prolaska kroz detektor. Čak je za trenutak bila ubeđena da bi amalgamska plomba od žive, jedna jedina koju je imala, mogla da izazove neku reakciju, iako se to nikad ranije nije desilo. Ali ovih dana je aerodromsko obezbeđenje bilo jače nego ikad, pa je bila spremna da pokaže svoj zatvoreni kutnjak.
„Požuri“, kazala je njena druga saputnica, Keri En Marfi. „Naći ćemo se tamo u bescarinskoj zoni.“
I tako su Jaslin i Keri En nestale u potrazi za dvesta komada marlboro lajta i ponekom kutijicom s proizvodima Este Loder na koje nisu morale da plate porez. Nisu primetile da su Rejčel zaustavili i pitali da li je ranac njen. Da li ga je lično spakovala? Da li ju je iko zamolio da mu nešto ponese otkako je stigla na aerodrom? I da li bi joj smetalo da ga otvori ne bi li čovek za pultom mogao lepo da ga pregleda?
Ako je Rejčel pocrvenela kad je prišla rendgenu, sad je zračila više od samog aparata dok je otvarala torbu. Hvala bogu, početak je odmora a ne kraj, pomislila je. Hvala bogu što su rezervne gaćice koje je spakovala u ručni prtljag – jer je čula da se ostali prtljag veoma često zagubi kad se putuje u paket-aranžmanu – čiste i od jednostavnog crnog pamuka, te nije bilo razloga da joj bude neprijatno. I pored toga, carinik je zavirio u tamnu unutrašnjost njenog ranca i zabrinuto se namrštio.
„Ne mogu da vidim šta se ovde dešava“, rekao je. „Bojim se da ćete morati sve da povadite na ovu klupu.“
I tako, pod pogledom trojice carinika – prvi mora da je tiho pozvao pomoć – Rejčel je ispraznila svoju torbu. Rezervne gaćice, neseser, kožni novčanik, rezervni „novčanik za lopove“ (sa novčanicom od pet funti i nagradnom karticom iz samoposluge). Jedan sok od jabuke (bez šećera). Dva paketa bombonica M&M (definitivno sa šećerom). I štivo za čitanje na odmoru, uključujući novu knjigu Marijane Kiz i Mandolinu kapetana Korelija (za koju se zaklela da će je ove godine završiti).
„Je li to sve?“, upitao je prvi carinik.
Rejčel je klimnula. „Da.“ Čak je i njen držač za tampone bio otvoren tako da svi mogu da ga vide.
„Sigurni ste da je ovo sve, gospođo?“
„Naravno da jesam.“
„Ali mi mislimo da smo videli mnogo više kad je torba prošla kroz aparat.“
„Ovo je sve što sam ja spakovala“, uveravala ga je Rejčel.
„Onda vam neće biti teško da izvrnete torbu naopačke.“
Rejčel je i to uradila.
Začulo se glasno tandrkanje kad je poslednja stvar iz Rejčelinog ruksaka odskočila sa zastrte klupe na pod lomeći se na dva dela, pri čemu je iskočila baterija.
„Zaboravili smo da smo ovo spakovali, zar ne?“, pitao je carinik dok je rukom u pažljivo navučenoj rukavici podizao mali vibrator.
„Ja… Ja…“, zamucala je Rejčel.
„U redu je, srce. Meni ne moraš da objašnjavaš.“
„Ali kunem se da ovo u životu nisam videla!“
„To svi kažu“, odgovorio joj je. „I veruj mi, dušice, svega sam se nagledao.“
„Ali ja čak ni ne znam šta je to!“