Vektor Trido, Juri Jurjevic

O knjizi Dok se međunarodni tim naučnika u veličanstvenom istraživačkom centru Trido priprema za šest meseci nemilosrdne polarne zime, troje njihovih kolega pronađeno je mrtvo, bez zenica, tela zgrčenih u sablasnim, neprirodnim pozama. Amerikanka doktorka Džesika Henli, talentovani i nekonvencionalni epidemiolog, stiže da ispita tu medicinsku zagonetku i otkrije nepoznati biološki agens pre nego što on izazove nove žrtve. Istovremeno, slavni ruski admiral dobija u Moskvi tajni zadatak da locira i vrati rusku podmornicu, koja je iznenada i neobjašnjivo nestala s radara glavne komande. Kocka je bačena. Njihovi životi će se ukrstiti u Jurjevicevom napetom prvom trileru, koji zadivljuje i zastrašuje svojom medicinskom i istorijskom ubedljivošću. Istraga Džesi Henli i zadatak admirala Rudenka ujedinjuju ta dva junaka u borbi protiv opasnosti mnogo veće nego što su mikrobi – protiv naučne megalomanije, latentne hladnoratovske zategnutosti, toksina koji ugrožavaju životnu sredinu u svetu, a sve to u nepomirljivim ekstremima Arktika. Kao triler koji sjajno opisuje opasno, nestabilno područje gde nauka i globalna politika mogu da se sudare s katastrofalnim posledicama, Vektor Trido podseća na klasike žanra kao što su Operacija Šakal Frederika Forsajta i Mala smrt u Lisabonu Roberta Vilsona, sa zastrašujućim realizmom Soja Andromeda Majkla Krajtona. Jurjevicev roman im je svima dorastao po dometu i detaljima. Zbog njegove alarmantne i otrežnjujuće autentičnosti, čitaoci su neminovno njime opčinjeni i moraju da se zapitaju: Da li bi ovo zaista moglo da se dogodi? O Autoru Juri Jurjevic Juri Jurjevic rođen je u Letoniji. Za vreme II svetskog rata, sa porodicom je imigrirao u Sjedinjene Američke Države. On je koosnivač izdavačke kuće Soho Press. Njegova prva knjiga Vektor Trido je prirodnonaučni, politički triler smešten u mračnu arktičku zimu. Jurjevic živi u Njujorku. Odlomak iz knjige Temperatura se spustila na minus četrdeset i još je padala. Sunce je već zašlo i neće ga biti cele zime. Sada se videlo samo kao daleka bleda linija između ledene pustinje na kojoj su stajali i ravnog ništavila iznad njih. Ovako kasno u oktobru slaba sunčeva svetlost nikada se nije uzdizala iznad obzorja. Treperava srebrnasta traka jedva je osvetljavala horizont, ali je ipak zaklanjala zvezde prvih nekoliko polarnih noći, pa je ljubičastocrno nebo izgledalo kao neprozirni pokrov. S dolaskom zime, čak i ta bleda pruga će iščeznuti. U naredna dvadeset četiri sata zavladaće potpuni mrak i na nebu će zaplamteti sazvežđa i galaksije. Pod Vernoovom baterijskom lampom njegov vozač je izgledao kao psihodelična ptica dok je s naporom koračao po snegu. Kad god bi svetlo palo na bela pera njegovog odela za ekstremne uslove, fluorescentni vrškovi bi zasijali kao drečavonarandžaste lampice. Zakrivljena kaciga i kapuljača samo su pojačavale taj utisak: pred njim kao da se nalazio predimenzionirani kostim pingvina u kome je njegov sin bio na svečanosti blagosiljanja životinja na Dan svetog Franje u Montrealu. U svakoj drugoj prilici to sećanje bi Vernou izmamilo osmeh. Ali sada nije...