Biti Zajedno, Džosi Lojd i Emlin Ris

*** O Knjizi *** Upoznajte Džeka Džek Rositer. Imam dvadeset sedam godina, neženja sam i živim sa najboljim drugom, Metom. Počeli da se družimo kada nam je bilo osam godina. Život je tada bio jednostavniji. Poimanje mode nam se svodilo na poliester. Rekao sam mu kako želim da postanem špijun, a on me je upitao kime ću se oženiti. Maštao sam da se zaljubim u devojku tako savršenu da čak ni ime nisam mogao da joj naslutim. Kasnije sam se stvarno zaljubio, ali nije uspelo. Dobro je biti samac. I zabavno. Upoznajte Ejmi Ponekad sam, u svojim najcrnjim trenucima, pomišljala da se prijavim za Ko će koga? „Ona je prelepa, ona je iz Londona. Poštovani gledaoci – Ejmi Krozbi!“ (Vučje zavijanje i aplauzi). U stvari, to znači da sam zabrinuta. Mislim da tako na uvijeni način sebi saopštavam kako nešto mora da se promeni. Poslednji put ljubav sam vodila pre šest meseci. Šest meseci! A imam sopstveni stan i odlikaš sam – hajde, gospodine Pravi, pojavi se. Ako ništa drugo, bar ćeš mi skinuti majku sa grbače. A šta se dešava kada se njih dvoje upoznaju, videćete u prvom romanu u kome je priča ispričana sa obe strane. *** O Autoru *** Oboje su objavili po roman pre nego što su počeli da stvaraju zajedno. Džosi Lojd napisala je It could be you. Radila je u marketingu, u kompaniji za proizvodnju kompjutera, bila je dadilja i živela je u kibucu. Emlin Ris napisao je knjigu The book of dead authors. Zajedno su napisali romane Biti zajedno, Ipak zajedno, The boy next door i Love lives. Žive i rade u Londonu. Venčani su i imaju dve ćerke. *** Odlomak Iz Knjige *** 1 Džek Ideal Recimo da ste devojka. Recimo da ste devojka i da ste na žurci, ili u pabu, ili u klubu. Recimo da ste devojka, da ste na žurci, ili u pabu, ili u klubu, i da vam ja priđem. Recimo da me nikada ranije niste videli. Neke stvari ćete odmah shvatiti. Videćete da sam malo niži od metar i osamdeset i da sam prosečno građen. Ako se budemo rukovali, primetićete da imam jak stisak i čiste nokte. Videćete da imam kestenjaste oči, koje su u skladu sa mojom smeđom kosom. Videćete i da imam ožiljak na sredini leve obrve. Procenićete da mi je negde između dvadeset pet i trideset godina. Recimo da vam se to što vidite dovoljno dopadne da biste se upustili u razgovor. Proćaskaćemo i, ako sve krene kako treba, saznaćete još ponešto. Reći ću vam da se zovem Džek Rositer. Ako me pitate za ožiljak, reći ću vam da me je to moj najbolji drug Met Dejvis pogodio iz vazdušnog pištolja kada nam je bilo dvanaest godina. Reći ću vam da je malo nedostajalo da izgubim oko i da moja majka godinu dana nije htela da vidi Meta u kući. Reći ću vam da je Met danas mnogo miroljubiviji i da mu toliko verujem da smatram da je bezbedno živeti s njim pod istim krovom. Reći ću vam da on radi u jednoj advokatskoj firmi, ali vam neću reći da je kuća njegova i da mu plaćam kiriju. Ako me pitate kako izgleda ta kuća, odgovoriću vam da je u pitanju adaptirani pab u zapadnom Londonu i da smo, nego šta, sačuvali bilijarski sto, metu za pikado i šank, ali da ne, ne puštamo unutra napadne pijance koji su ranije gunđali u uglu. Reći ću vam i da je vrt velik i zapušten. Pitaćete me čime se bavim, a ja ću odgovoriti da sam umetnik, što jeste tačno, i da tako zarađujem za život, što nije tačno. Neću vam reći da tri dana u nedelji radim u jednoj galerijici u Mejferu kako bih sastavio kraj s krajem. Pogledaćete moju odeću, koja će verovatno biti Metova, i pogrešno pretpostaviti da sam bogat. Kako za sve ovo vreme nisam pomenuo devojku, pretpostavićete da je i nemam. Neću vas pitati imate li dečka, ali ću baciti pogled na vaš prst da vidim jeste li vereni ili udati. Recimo da na kraju odemo do vas ili do mene. Imaćemo seks. Uz malo sreće, možda ćemo čak i uživati. Ako budemo uživali, možda ćemo čak i poželeti da to ponovimo. A onda ćemo zaspati. Sutradan ujutru, ako je to bilo kod vas, verovatno ću se iskrasti pre no što se probudite. Neću ostaviti broj telefona. A ako smo kod mene, onda ćete vi učiniti isto. Nećete me poljubiti na rastanku. Ono koje ostane u krevetu na kraju će se probuditi. I shvatiće da tu nema više nikoga. Ali, to će biti baš lepo, jer upravo to i želi. * * * Ispovest br. 1: Kontracepcija Mesto: toalet između vagona B i C, u vozu koji u 14.45 polazi sa bristolske stanice Parkvej ka londonskom Padingtonu. Vreme: 15.45, 15. maj 1988. Iza vrata toaleta, jedan mladić, sedamnaestogodišnjak, stajao je pred ogledalom, s pantalonama i boksericama spuštenim do članaka, i u jednoj ruci držao najnoviji kondom s ukusom karija, a u drugoj penis – svoj penis – u erekciji. Potpuno sam siguran u sve ovo. I to ne zato što sam s bešikom na granici pucanja sedeo u vagonu C, piljio u znak ZAUZETO na vratima toaleta i nagvaždao kako neko može da bude toliko sebičan da kenja dvadeset minuta. Niti zato što je vibriranje na ulazu u Reding postalo tako snažno da sam otišao do vrata toaleta i šutnuo ih dovoljno jako da vidim šta se dešava unutra. Ne, već zato što sam taj mladić bio ja. Dobro, u ovom trenutku bi bilo sasvim u redu pretpostaviti da sam ja jedno, ili možda sve, od navedenog: a) perverznjak; b) ljubitelj karija; c) ludak. Na osnovu do sada izloženih informacija, ovo su sasvim osnovane pretpostavke. Svaka porota bi me verovatno osudila po svim tačkama. Mada bi u optužnici za ljubav prema kariju činjenica da ustima jedva mogu da dotaknem koleno, a da ne pominjem neki drugi organ, verovatno izazvala priličnu sumnju. A sada, da čujemo i odbranu.