Ipak Zajedno, Džosi Lojd i Emlin Ris

*** O Knjizi *** Prijatelji. Ne možete živeti s njima, a ni bez njih. Ili se bar Metu tako čini. Najbolji prijatelj mu se ženi i ostavlja ga na cedilu. Bez cimera i bez devojke. A onda mu na um pada Helen (H za prijatelje). Ona u životu nema ničeg osim blistave karijere, a njena najbolja prijateljica Ejmi pričala bi samo o svom venčanju. To odgovara Stringeru, pošto mu je organizacija tog venčanja prva prava prilika da se iskaže. Poslednje što mu je potrebno jeste da se zaljubi u jednu od deveruša, Suzi, tim pre što se ona zarekla da se neće petljati s muškarcima dok malo ne sredi svoj život. Prijateljstvo, privrženost, posao, požuda i vernost - sve se to smenjuje dok Met, H, Stringer i Suzi, svako u svoje ime, pričaju o događajima uoči velikog dana. *** O Autoru *** Oboje su objavili po roman pre nego što su počeli da stvaraju zajedno. Džosi Lojd napisala je It could be you. Radila je u marketingu, u kompaniji za proizvodnju kompjutera, bila je dadilja i živela je u kibucu. Emlin Ris napisao je knjigu The book of dead authors. Zajedno su napisali romane Biti zajedno, Ipak zajedno, The boy next door i Love lives. Žive i rade u Londonu. Venčani su i imaju dve ćerke. *** Odlomak Iz Knjige *** Nedelja, 13.15 Nemajte prijatelje. To vam je najjednostavnije rešenje. Ili ako ih već imate, menjajte ih na otprilike šest meseci. Pobacajte sve one samolepljive papiriće s porukama, izbrišite memoriju elektronskog rokovnika, spalite adresar i počnite ispočetka. U suprotnom, samo se sve komplikuje. Jer ako, recimo, postanete nečija najbolja prijateljica, jednom će doći dan (kao ovaj današnji) kada ćete uhvatiti sebe kako, pošto vas je taj neko uprkos mamurluku izvukao iz kreveta u nedelju u devet izjutra, vozikate kutije pune tuđih stvari s kraja na kraj Londona. I uprkos činjenici da se taj neko, kada ste mu poslednji put pomagali da se preseli, zakleo da će mu to biti stalno prebivalište do sudnjega dana, eto vas kako sopćete na vrhu još jednog niza stepenika dok se pretvarate u Toking hedse i pitate se: šta ja ovde radim? Ovo nije moj slatki dom. Ali je zato ovo moja slatka najbolja prijateljica. Ejmi će od mene ubuduće čuti jedino da je obična olindrala fufa. Sad ima Džeka da je zasipa svim komplimentima koji su joj potrebni. Moje je zaduženje da joj držim noge na zemlji, što je prilično teško ako se uzme u obzir da je sve vreme luda od sreće. Kao i sada, uostalom. „Svega mi je dosta“, gunđam, bradom pridržavajući gomilu papira na vrhu jedne kutije. „Prestani da kukumavčiš“, prekorno dobacuje ona, smešeći mi se preko ramena, dok Džek ispred nje petlja oko brave. „Požuri, Džek“, preklinjem i podmećem koleno pod tešku kutiju, istovremeno pokušavajući da zadržim ravnotežu na stepeniku. „Ulazimo!“ – objavljuje on i konačno otvara vrata svog i Ejminog novog stana. Ona ciči i pljeska rukama. „Kako je uzbudljivo“, cijuče Ejmi, a ja osećam kako popušta dno trule kutije od voća koju držim. „Samo malo, samo malo.“ On joj uzima putnu torbu i ubacuje je unutra. „Takav je običaj“, kaže mi dok prebacuje Ejmi preko ramena i prenosi je preko praga. „Da nisi malo požurio?“ – pitam ga, teturajući se uz poslednjih nekoliko stepenika. „Treba prvo da se venčate da biste to radili.“ Ali Džek me ne čuje, pošto je previše zauzet plesanjem po predsoblju. Ejmi se, presamićena preko njegovog ramena, smeje i negoduje. „Gde ovo da spustim?“ – pitam, i kutija se u tom trenutku provaljuje, a gomila papira i knjiga sručuje se na pod. „Bilo gde. Samo bacaj i ne beri brigu“, kaže Džek i spušta Ejmi. „Trt mašala“, kažem i gađam ga knjigom, a Ejmi prilazi i spušta se kraj mene. Sakupljam časopise i slažem ih na gomilu. Uzimam poslednji i tek onda shvatam da je to Nevesta. „Vidi, vidi“, kažem dok podignutih obrva posmatram Ejmi. „To mi je dao neko na poslu“, posramljeno će ona, ali previše je dobro poznajem. Laže. Spušta Nevestu licem nadole, pa naglo ustaje i briše ruke o stare farmerice. Zna, kao i ja, da sam je provalila. Tokom poslednjih meseci bogoradila je kako je svadbena industrija prenapumpana i kako ne želi da bude samo još jedna štancovana, komercijalno napirlitana nevesta, a ja sam srcem i dušom bila uz nju. Divila sam joj se, podržavala je i ohrabrivala njen zdrav, uzdržan stav. Ali do tog je dana ostalo još tri nedelje, a ona čita nevestinske časopise i priprema čitav alamprc. „Pa, da pogledamo“, kažem ulazeći za njom u dnevnu sobu. „Biće fantastično“, uzdiše Džek i osvrće se po praznoj prostoriji. „Imaću mnogo svetla za rad u… U onu nišu ćemo ubaciti police, a pored onog prozora klupicu…“ „Da nisi ti to nameračio da budeš sam svoj majstor?“ – zadirkujem ga. „Videćeš“, kaže i gleda me popreko. „Hajde da unesemo i ostalo.“ „Ti si, Rositeru, gonič robova“, ječim, a on mi prebacuje ruku preko ramena i polazimo ka vratima. Vučem ruke kao pavijan, pošto mi se od tolikog nosanja već čini da mi se prsti vuku po zemlji. „Što pre završimo, pre ćemo otići u pab“, ceri se on mudrijaški. Međutim, treba nam čitava večnost da iz mog auta istovarimo Ejmine kuhinjske potrepštine, a tu je i iznajmljeni kamionet dupke pun Džekovih stvari. Uključujući i nekoliko prilično loših slika. Unosim poslednje platno. Ejmi se raspakuje u kuhinji. „Da ova nije malčice previše… žuta?“ – pitam, posmatrajući sliku. „Nećeš verovati, ali zove se ’Studija u žutom’. Doduše, nisam ni očekivao da jedan televizijski producent ume da ceni prefinjenost nečeg ovakvog“, ruga mi se on i poseže za slikom. Privlačim je ne bih li bolje pogledala. Nikada nisam bila veliki obožavalac Džekovog rada, a i podržavala sam Ejmino neodobravanje njegove ljubavi prema slikanju golih žena, i to prelepih. Ali ovo je nešto drugo. „Ne znam. Prilično mi je gotivna“, mrmljam.