Čovek Koji Je Brojao, Malba Tahan

O Knjizi : Početkom trinaestog veka u Bagdad, tada naučnu i umetničku prestonicu sveta, stiže Beremiz Samir, persijski ovčar, obdaren jedinstvenim umećem brojanja i računanja. U 34 poglavlja nižu se njegove uzbudljive pustolovine. Svaka od njih donosi novu i sve složeniju zagonetku, a Beremiz ih rešava zadivljujuće lako i elegantno, stičući poštovanje i ugled. Knjiga Čovek koji je brojao prevedena je na preko 30 jezika, a samo u Brazilu, na portugalskom izvorniku, imala je do sada neverovatnih 65 izdanja. O Autoru : Malba Tahan ili punim imenom Ali Džezid Iz-Edin ibn-Salim Hanak Malba Tahan, je izmišljeni lik persijskog učenjaka. On je plod mašte i čest pseudonim brazilskog autora po imenu Žuliju Sezar di Melju i Souza. Pisao je i pod pseudonimom Breno de Alencar Bianco. Rođen je u Rio de Žaneiru 1895, a umro u Resifeu 1974. Bio je pisac i univerzitetski profesor. Napisao je 69 knjiga priča i 51 knjigu o matematici, koje su do 1995. godine prodate u preko dva miliona primeraka. Njegova knjiga Čovek koji je brojao (O Homem que Calculava) je svetski bestseler sa preko 55 izdanja, objavljen prvi put u Brazilu 1949. godine. Odlomak Iz Knjige : Susret umova O neobičnim okolnostima pod kojima sam se susreo s jednim čudnovatim putnikom dok sam se iz Samare vraćao u Bagdad. Zovem se Hanak Tade Maia. Jednom prilikom vraćah se, sporim hodom moje kamile, u rodni Bagdad posle posete znamenitom gradu Samari, na obalama reke Tigar, kad ugledah skromno odevenog putnika koji sedeše na jednom kamenu, odmarajući se očito od napornog putovanja. Zaustih da uputim uljudan pozdrav koji razmenjuju putnici što se sretnu, kad, na moje silno iznena|enje, on ustade i obrati mi se svečanim tonom: „Milion četiri stotine dvadeset tri hiljade sedam stotina četrdeset pet.“ Potom brzo ponovo sede i utonu u ćutanje, glave zagnjurene u šake, kao da beše zadubljen u meditiranje. Zaustavih se nedaleko od njega i stadoh da ga posmatram kao da je kakav spomenik slavne prošlosti. Nekoliko časaka kasnije, čovek ponovo ustade i jasnim, odsečnim glasom izgovori još jedan, podjednako neobičan broj: „Dva miliona tri stotine dvadeset jedna hiljada osam stotina šezdeset šest.“ Još nekoliko puta čudnovati putnik na|e se na nogama i izusti novi milionski broj, pa se potom opet spusti na hrapavi kamen kraj puta. Ne mogavši da suzbijem znatiželju, odlučih da pristupim neznancu. Pozdravivši ga u ime Alaha, upitah ga kakav je smisao tih ogromnih brojeva. „Stranče“, uzvrati čovek koji je brojao, „ne zameram ti na radoznalosti, iako ona remeti mir mojih misli i računanja. A pošto si me već oslovio tako smerno i učtivo, uslišiću ti molbu. Ali prethodno ti moram ispričati svoju životnu priču.“ I on poče da priča, a ja to ovde prenosim u svemu onako kako čuh, vama na zabavu i korist. Neko na koga se može računati O tome kako mi je Beremiz Samir, čovek koji je brojao, ispričao priču svog života iz koje sam doznao o njegovoj blistavoj veštini računanja, tako da smo potom zajedno nastavili putovanje. Ime mi je Beremiz Samir. Ro|en sam u varošici Koi, u Persiji, u senci ogromne piramide planine Ararat. Još kao sasvim mlad počeo sam da radim kao ovčar u službi jednog bogatog gospodara iz Kamata. Svakoga dana, u sâm cik zore, izvodio sam veliko stado ovaca na ispašu, a u tor sam morao da ih vratim pre smiraja sunca. Iz straha da ne izgubim neku od njih, makar samo i kakvo jagnješce, te da zbog toga budem strogo kažnjen, brojao sam ih više puta na dan. Toliko sam se izveštio u brojanju da sam ponekad mogao celo stado da prebrojim samo jednim pogledom. Potom sam, vežbe radi, počeo da brojim ptice u jatima na nebu. Malo-pomalo, postao sam sve vičniji ovom umeću. Nije prošlo ni nekoliko meseci, a pošlo mi je za okom – zahvaljujući upornom vežbanju u brojanju mrava i drugih buba – da prebrojim pčele u jednom roju, što nipošto nije bilo lako. No, ovaj podvig bio je ništavan u pore|enju s mnogim drugim koje sam potom postigao. Moj dični gospodar posedovao je, u nekoliko udaljenih oaza, velike zasade urmi. Doznavši za moju računarsku veštinu, naložio mi je da nadzirem prodaju ovih voćki, koje sam brojao u grozdovima, jednu po jednu. Skoro deset godina proveo sam radeći tamo, pod palmama urmi. Zadovoljan dobiti koju sam mu obezbedio, moj dobri gospodar nagradio me je četvoromesečnim odmorom, te tako evo me sada na putu za Bagdad da posetim neke ro|ake i da vidim prelepe džamije i veličanstvene palate slavnog grada. Kako usput ne bih dangubio, vežbao sam brojeći drveće u ovom kraju, cvetove koji ga darivaju mirisom i ptice što me|u oblacima plove.“ Pokazavši na jedno staro stablo smokve, on dodade: „Ovo drvo, na primer, ima dve stotine osamdeset četiri grane. A kako svaka grana ima u proseku tri stotine četrdeset sedam listova, lako je izračunati da na stablu ima ukupno devedeset osam hiljada pet stotina četrdeset osam listova. [ta kažeš na to, prijatelju moj?“ „^udesno!“, uzviknuh zadivljeno. „Neverovatno je da neko može da izbroji, samo jednim pogledom, sve grane na nekom drvetu i sve cvetove u nekom vrtu. To umeće svakoga bi silno obogatilo.“ „Stvarno tako misliš?“, uzviknu Beremiz. „Nikada mi na pamet nije palo da bih mogao imati neke koristi od brojanja miliona listova ili pčela u rojevima. Koga bi to moglo da zanima koliko ima grana na nekom drvetu ili koliko ptica trenutno preleće preko neba?“ „Tvoja izuzetna veština“, objasnih mu, „mogla bi se iskoristiti na dvadeset hiljada različitih načina. U velikom prestonom gradu kakav je Carigrad, pa čak i u samom Bagdadu, bila bi od neprocenjive pomoći vlastima. Mogao bi da prebrojavaš stanovništvo, vojske i stada. Ne bi ti bilo teško da izračunaš kolikim blagom zemlja raspolaže, koliko joj vredi letina, koliki su porezi, kolika su dobra, sve ono što ima neku vrednost. Zahvaljujući vezama koje imam – a ja sam iz Bagdada – jemčim ti da uopšte neće biti teško da ti na|em kakvo ugledno nameštenje kod kalifa Al Mutazima, našeg gospodara i vladara. Možda bi mogao da postaneš rizničar ili da obavljaš dužnost sekretara cele privrede.“ „Ako je to uistinu tako, onda sam već doneo odluku“, uzvrati čovek koji je brojao. „Idem s tobom u Bagdad.“ I bez dalje priče, on se pope na kamilu iza mene – jer druge nismo imali – i mi krenusmo na dugo putovanje prema velikom gradu. Od tog časa, povezani slučajnim susretom na drumu, postadosmo prijatelji i nerazdvojni sadruzi. Beremiz se pokaza kao čovek vedre i pričljive naravi. Još mlad (ne beše napunio ni dvadeset šest godina), beše obdaren najbistrijom pameću i izuzetnim umećem za nauku brojeva. Iz najbeznačajnijih zbivanja on umijaše da izvlači neverovatne zaključke koji samo osnaživahu njegovu matematičku izuzetnost. Tako|e beše vičan pričanju pripovesti i zgoda kojima ukrašavaše svoja izlaganja, već i bez toga dovoljno neobična i privlačna. No, ponekad i po nekoliko časova ne bi izustio ni reč, optočen neprobojnim zidom ćutanja i zadubljen u pomna računanja. U takvim prilikama ustezah se da ga uznemirim. Ostavljah ga na miru da u svom jedinstvenom umu dolazi do čudesnih otkrića o najdubljim tajnama matematike, nauke koju su Arapi toliko razvili i proširili.