Kritika Moći Suđenja, Imanuel Kant

*** O Knjizi *** Kantova kritička filozofija ima tri oblika: kao kritika teorijskog uma, kao kritika praktičnog uma i kao kritika moći suđenja. Kritika teorijskog uma predstavlja Kantovu teoriju saznanja, kritika praktičnog njegovu etiku, a kritika moći suđenja estetiku... *** O Autoru *** Nemački filozof Imanuel Kant (1724-1804), koga svi, bez obzira na razliku u filozofskoj orijentaciji, smatraju jednim od nekoliko najznačajnijih filozofa svih vremena, oličava tipičnog zrelog novovekovnog mislioca, čije učenje u sebi sažima, na originalni način, sve glavne tekovine filozofije čiji je rodonačelnik Dekart, a koja se razgranala u dva divergentna pravca - racionalizam i empirizam. I zato, bez obzira na to što će različite tradicije, sve do danas, različito vrednovati velikane filozofske misli, pri čemu će možda neki Lajbnica, drugi pak Hju-ma pretpostaviti Dekartu ili Kantu, Dekart i Kant slove kao dve istorijski najistaknutije ličnosti novovekovne filozofije: jedan kao njen otac a drugi kao njena kruna. Osim toga, što je bar jednako značajno, Kant predstavlja, u mnogo čemu, i začetak jedne nove epohe u filozofiranju, koja, kao i ona započeta Lokom, traje do danas. Štaviše, od svih novovekovnih filozofa najveći uticaj na savremenu misao izvršio je Kant, i to pre svega Kritikom čistoga uma. Rođen u Kenigsbergu (današnjem ruskom Kalinjingradu) u skromnoj pi-jetističkoj protestantskoj porodici, kao sin sarača, Kant svoj rodni grad i njegovu okolinu nije nikada napuštao. Može se reći da je njegov čitav život, spolja posmatrano, po svojoj nezanimljivosti bio u drastičnoj suprotnosti sa uzbuđenjima koja je doživljavao na svojim misaonim putovanjima. Stvarna putovanja nadoknađivao je i čitanjem putopisa (što nije iziskivalo ni mnogo vremena ni novca). Nije se ženio, ali je bio vrlo druželjubiv (njegovim obedima, uz dosta vina, često je prisustvovalo mnogo gostiju). Teško je zaključiti da mu je bilo šta nedostajalo. Najvažnije je bilo to što je uvek imao dovoljno vremena za bavljenje filozofijom. Univerzitetsku karijeru započeo je relativno kasno (kada je 1770. imenovan za profesora), dugo prethodno radeći kao privatni docent, podučavajući razne predmete (što se vidi već iz njegovih mnogobrojnih spisa pripremljenih u tu svrhu). Neki od njegovih radova iz takozvanog prekritičkog perioda (do 1770. godine) tek su u novije vreme privukli pažnju (što ne važi za poznati kosmološki spis O nebu, gde je razvijena hipoteza o nastanku svemira koja se i danas naziva Kant-Laplasovom hipotezom). Već u ranijim spisima, a onda, u inauguralnoj disertaciji (pristupni rad za profesoru na univerzitetu) O formi i načelima čulnog inteligibilnog sveta (1770) Kant je razmatrao primere protiv Lajbnicovog shvatanja prostora, koji će, u neku ruku, biti inspiracija za ono Shvatanje prostora i vremena koje će, tek znatno kasnije, uzeti za polazište u Kritici čistoga uma. Srednji period (od 1770. do 1781) često se naziva periodom tišine, jer u to vreme Kant ništa nije ne samo objavljivao nego ni pisao, da bi zatim za samo nekoliko meseci napisao i objavio prvu od tri kritike - Kritiku čistog uma. Treba se prisetiti kada je rođen, pa se začuditi kako je ovo svoje prvo i glavno delo, po kojem je ušao u istoriju filozofije, Kant napisao tek u pedesetsedmoj godini života. A posle toga, kao da se nešto otkačilo što se više nije moglo zaustaviti: Prolego-menu za svaku buduću metafiziku objavio je već 1783, Zasnivanje metafizike morala 1785, Metafizičke principe prirodne nauke 1786, drugo izdanje Kritike čistog uma 1787, Kritiku prakničnog uma 1788, Kritiku rasudne snage 1790. Religiju unutar granica samoga uma nije uspeo da objavi već naredne godine samo zato što knjiga nije prošla cenzuru zbog shvatanja koja su mirisala na ateizam. Kant je to mirno primio, prvo zato što je smatrao da čovek, iako ne sme da kaže ono što ne misli, ne mora da kaže (to jest, objavi) sve ono što misli, a onda i zato što ni kraljevi ni vlade nisu večni. Zaista, knjiga je objavljena dve godine kasnije. Poslednje za života objavljeno delo je Metafizika morala (1797), a rukopisna zaostavština pod naslovom Opus postumum (posmrtno delo) objavljena je tek 1936. godine, jer ju je lokalni pastor sklonio, misleći da je u njoj odveć uočljiva Kantova senilnost, od koje je on sve više i više patio potkraj života.