Ljudsko, Suviše Ljudsko - Fridrih Niče

*** O Knjizi *** Tako sam jednom, kada mi je to trebalo, izmislio i "slobodne duhove", kojima je posvećena ova setno-smela knjiga s naslovom Ljudsko, suviše ljudsko: takvih „slobodnih duhova" nema, i nije ih bilo - ali, kao Što sam re­kao, oni su mi tada bili potrebni da bih ostao raspoložen usred svih nevolja (bolesti, usamljenosti, tuđine, acedije, nerada): bili su mi potrebni kao hrabri drugovi i dobri poznanici s kojima pričaš i smeješ se kada ti je do priče i smeha, i koje šalješ do đavola kada su dosadni - bili su mi po­trebni kao zamena za prijatelje koje nisam imao. Da bi takvi slobodni duhovi mogli jednoga dana postojan, da će naša Evropa među svojim sutrašnjim i prekosutrašnjim sinovima imati takve bodre i smele momke, fizički prisutne i opipljive, a ne, kao u mom slučaju, samo fantomi i pu-stinjačka fantasmagorija: ja bih voleo da najmanje sumnjam u to. Već vidim kako oni dolaze, polako, polako; i možda ću ubrzati njihov dolazak ako unapred opišem u čemu vidim uslove i puteve njihovog dolaska? ( Fridrih Niče) *** O Autoru *** Fridrih Niče (15. oktobar 1844 — 25. avgust 1900) radikalni nemački filozof-pesnik ,jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najžešćih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva.filolog, filozof i pesnik. Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača „Lebens-philosophiae“ (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u „duhu našeg doba". Niče je rođen u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici.Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori.Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njega.Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena.Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Bio je počeo da studira teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju. Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu.Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868 Niče je upoznao slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera koji je bio onoliko star koliko bi bio njegov otac da je živ.Vagner i Niče su formirali odnos otac-sin i sam Niče je bio neverovatno odan Vagneru i oduševljen njime.Godine 1871-2 izlazi prva ničeova filozofska knjiga `Rođenje Tragedije`.Snažan uticaj Vagnerijanskih ideja koje su opet kao i Ničeove bile pod uticajem filozofije Artura Šopenhauera gotovo se može naći tokom cele knjige.Iako ima neospornu filozofsku vrednost nije pogrešno reći da je ona odbrana i veličanje Vagnerove muzike i estetike.Tokom pisanja njegove druge knjige `Nesavremena Razmatranja`(od 4 dela)Niče se filozofski osamostaljuje i raskida odnos sa Vagnerom.1889 Niče je doživeo nervni slom. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra. Nakon čega u jednom trenutku izvršava samoubistvo. Inače, Ničeova najpoznatija dela su: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema „Tako je govorio Zaratustra“ (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove „Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti“ ), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej Ecce homo i zbirka filozofskih vinjeta Volja i moć. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su Avgust Strinberg, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Romen Rolan, Alber Kami, Miroslav Krleža,Martin Hajdeger i drugi. Stil je onakav kakav je čovek Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: „Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja“. On piše po nadahnuću i asocijacijama „Zadirkuje“ filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i „eksperimentalnom“ zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu. Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kjerkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju a više pokazuju, tj. saopštavaju. Dijalog ima subjektivnu dijalektiku, potiskuje monolog. Otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega „dijalektičare“ Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, „filozofira čekićem“, jer „nije čovek, već dinamit“. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo „do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova“. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok). Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot „učiteljevom“ pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove „ideje“ i Šopenhauerove „volje“. Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do „večno vraćanje istog“, čija je suština „volja za moć“. Doduše, Fridrh Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata, što možemo i prihvatiti kao tačno. Dela 1872. Rođenje tragedije (Die Geburt der Tragödie aus dem Geiste der Musik) 1873. (David Strauss: der Bekenner und der Schriftsteller) 1874. O koristi i šteti istorije za život (Vom Nutzen und Nachtheil der Historie für das Leben) 1874. Šopenhauer kao učitelj (Schopenhauer als Erzieher) 1876. Rihard Vagner u Bajrojtu (Richard Wagner in Bayreuth) 1878. Ljudski, suviše ljudski (Menschliches, Allzumenschliches, Ein Buch für freie Geister) 1881. Zora (Morgenröte. Gedanken über die moralischen Vorurteile) 1882. Vesela nauka (Die fröhliche Wissenschaft) 1885. Tako je govorio Zaratustra, Knjiga za sve i ni za koga (Also Sprach Zarathustra, Ein Buch für Alle und Keinen) 1886. S one strane Dobra i Zla (Jenseits von Gut und Böse. Vorspiel einer Philosophie der Zukunft) 1887. Genealogija morala (Zur Genealogie der Moral, Eine Streitschrift) 1888. Slučaj Vagner (Der Fall Wagner, Ein Musikanten-Problem) 1888. Sumrak idola (Götzen-Dämmerung, oder Wie man mit dem Hammer philosophiert) 1888. Antihrist, Prokleto hrišćanstvo (Der Antichrist. Fluch auf das Christentum) 1888. Eno čoveka, kako čovek postaje ono šta jeste (Ecce Homo, Wie man wird, was man ist) 1888. Niče kontra Vagner (Nietzsche contra Wagner, Aktenstücke eines Psychologen)